Pomoc - Racconti Erotici

Pomoc

... Zevao je od umora ali nije hteo da ode i da me ostavi samu. Njegova raščupana kosica i crvene polu zatvorene oči su me oraspoložile i potpuno sam zaboravila na grozan san koji me je podsećao na još grozniji događaj koji sam jedva preživela.

Mama: “Sine, idi spavaj… vidim da si umoran. Kasno je. Doktorica će biti tu za neka tri sata. Znaš da sam zbrinuta.”

Svako jutro oko 7 sati nam je jedna starija doktorica dolazila. Ona mi je kuvala, davala terapiju, presvlačila… Odlazila bi oko 19h jer uveče ne bih imala praktično neke posebne potrebe osim leka koji bi mi sin davao.

Sin: “Neka, ne smeta mi da ostanem sa tobom. Lakše ćeš zaspati, a i iskreno baš je udoban ovaj tvoj krevet.” – pomogao mi je da se namestim i pokrio nas je jorganom.

Mama: “Dobro, ako tako želiš… meni svakako ne smetaš. Imaš li kakvih obaveza za sutra?”

Sin: “Ne. U stvari, otići ću možda na utakmicu, igraju naši… ali sem toga ništa.”

Mama: “A posao? Kad se vraćaš?” – uzeo je bolovanje posle moje nesreće jer je želeo da bude uz mene.

Odmah posle srednje škole se zaposlio u struci. Nije želeo da studira i podržala sam ga u tome. Uostalom, imao je dobar zanat pošto se razumeo u računare tako da mu nije bilo teško da se zaposli. Kao mladom dečku od 19 godina značilo mu je da ima svoj dinar i nikada mi nije tražio ni paru.

Sin: “Kada ti ozdraviš i kada ojačaš. Rekao sam im to otvoreno pa neka vide šta će. Haahh…” – zevao je, pa nastavio. – “Nego mama, ne bih sad o poslu… više sam za neke ...

... lepše teme.”

Protrljao je oči rukama i bilo mi je jasno da je gotov.

Mama: “Vidim da je tebi samo jedna tema u glavi – spavanjac!”

Oboje smo se tiho nasmejali i ubrzo je zavladala tišina.

Bio mi je veoma blizu i mogla sam da osetim njegov prijatan miris.

Trudio se svom snagom da ne dozvoli da primetim strah koji je kod njega bio evidentan nakon moje nesreće i operacija. Još kao malo dete je izgubio jednog roditelja, svoga oca, a sada je malo falilo da izgubi i mene i ostane siroče.

Nismo imali neku brojnu ni preterano blisku rodbinu, tako da nije ni imao na koga da se osloni i da potraži utehu. Bio je uz mene svo vreme, pratio je i pazio da mi ništa ne fali želeći da se osećam što prijatnije.

14 dana u krevetu uz veoma malo kretanja… nije mi bilo lako, ali njegova blizina, pažnja… njegove reči podrške, to me je držalo jakom i pomagalo mi da prebrodim te teške trenutke.

2. MOKRE GAĆICE

Sutradan je sve bilo kao i obično. Doručak, lek, mala fizička terapija kako bi izbegla atrofiju mišića, ručak, a kasnije neka dosadna serija ili film kojim bi bukvalno ubijala vreme.

Kretanje koje mi je bilo dozvoljeno je bilo bukvalno sat vremena dnevno terapije u vidu laganih čučnjeva, rastezanja, blagih vežbi za ramena, i naravno šetnjica po kući. Doktori nisu hteli da rizikuju usled višestrukih lomova, i zabranili su mi bilo kakvu d**gu aktivnost. Sve je bilo opasno, čak i najmanji pad i mogla bi ostati bez ruku.

Ležala sam tako veći deo dana i maštala da radim ...