Ne znam šta mi se desilo! - Racconti Erotici

Ne znam šta mi se desilo!

I sada se pitam, posle dve godine, kako je došlo do toga. Pitam se, ali se ne kajem. Ne grize me savest, iako sam otišla čak toliko daleko, da sam pričala sa mužem preko telefona, pa na kraju i pila kafu sa njim kada je došao sa posla, u društvu čoveka koji me je prethodno jebao više od sat vremena. Ne znam šta mi se desilo!

Otišao nam je grejač na bojleru. Nema tople vode. Jul. Gori zemlja. Muž se ne bavi, gotovo ni sa čim u kući. Ima dobru platu, pa i ne mora. Šta god se pokvari, on odmah zove nekog, i rešava, što je bilo i u ovom slučaju.

Dogovorio se sa čovekom, po imenu Goran da dođe sutradan ujutru. Muž je radio prvu smenu. Deca su nedugo posle njegovog odlaska na posao, odlazila u školu. Ja sama. Iskreno, i navikla sam na samoću. 13 godina braka je proletelo munjevitom brzinom. A proletelo u ničemu.

Tipičan brak. Rutina. Posao, kuća. Poneki izlazak negde. Vremenom se izgubi osećaj za sve. Navikneš tako da živiš. Čekaš da deca odrastu, i krenu svojim putem. Čekaš starost. Čekaš. Nešto čekaš, a ne znaš ni šta čekaš. Tako mi je prolazio skoro svaki dan, iako ni jednom nisam pomislila da ga prevarim. Stvarno nisam o tome razmišljala, iako sam se često nalazila u raznim situacijama, gde su mi muškarci čak i dosađivali. Lepo izgledam. Rodila sam dvoje dece, a moje telo se čak i prolepšalo posle ta dva porođaja. Snažne noge. Lepo, okruglo oblikovano dupe. Lepe grudi, sa čijom se masivnošću mogu pohvaliti. Malo duža, crna kosa. Kada se pogledam u ogledalo, ne mogu ...

... da se ne zapitam, zašto nisam odabrala malo d**gačiji život. Zašto nisam više živela. Više putovala. Malo se opustila, i prepustila čarima života. Zašto sam se udala sa 25 godina, i ukopala u četiri zida, kuhinju, i sve ostale stvari, koje automatski padaju na vrat, kada potpišeš taj papir, staviš prsten na prst, i useliš se u novi dom? Ne kajem se. Dobar je čovek. Sa d**gom osobom ne bih mogla da zamislim svoju budućnost, i starost. Ali rutina je ono što me ubi. Što me je vremenom, natenane ubijalo, dok me u par Goranovih pogleda nije nešto ošamutilo, i pomutilo mi um. Osetila sam se kao devojčica, koja sklanja pogled od autoritativnog oca, čija se reč ne dovodi u pitanje. Čija je reč zapovest!

Došao je u 8 sati ujutru, kako je i dogovoreno. Tada smo se prvi put i videli. Tada smo se i upoznali, iako sam kroz ispijanje kafe, i neobavezan razgovor saznala, da se on i moj muž, dosta vremena poznaju.

Goran je stariji od mene, sedam godina. Bližila mu se pedeseta, ali je za svoje godine izgledao veoma dobro. Imao je tek po koju boru, koje su nagoveštavale tešku prošlost. Imao je tek po koju boru, ali koje su mnogo više govorile o teško stečenom iskustvu, koje ga je oblikovalo u ličnost, kakva je sad. Pametan. Inteligentan. Mudar. Znao je da priča. Znao je veoma zavodljivo da priča, pri čemu nije sklanjao pogled sa mene. Gledao me je direktno u oči. Osećala sam, kao da mi gleda u dušu. Kao da me čita. Osećala sam se čudno. Malo zbunjeno. Nisam znala šta da mislim, jer naša ...