Kcerkin dnevnik - Racconti Erotici

Kcerkin dnevnik

1.DNEVNIK

Mama: “Zaista te ne prepoznajem Ana. Šta je sa tobom? Hoćemo da razgovaramo o tvojoj odsutnosti proteklih dana ili…?” – pitala sam svoju ćerku dok smo ručale.

U zadnje vreme je bila tiša i povučenija, makar u mom prisustvu. Sumnjala sam na neke uobičajene probleme koje tinejdžeri u njenim godinama imaju kao što su svađe sa prijateljima, nesigurnost u sebe, pritisak pred početak studija, klinački ljubavni problemi…

Sedela je pored mene i gledala u tanjir pred sobom. Nije ništa jela samo je viljuškom čeprkala po hrani držeći glavu naslonjenu na dlan i povremeno glasnije uzdišući.

Ćerka : “Ništa mi nije mama. Nisam gladna. Jel mogu da idem da se spremim? Trebam da se vidim sa d**garicama.”

Mama: “Zar ovako rano? Jesi spremila sobu makar?”

Ćerka : “Neću stići, ali obećavam čim se vratim da ću to obaviti.”

Mama: “Aha… kako da ne. Znam te previše dobro lenjivice jedna. Sa kim ideš i gde?” – iako je napunila 18 godina bila sam veoma striktna što se tiče njenog društva i mesta na koja je odlazila.

Nisam bila stroga mama ali pošto Ana nije ni upoznala svoga oca koji nas je napustio kada sam bila trudna, ja sam bila ta koja je morala sama da pazi i brine, posebno jer sam znala kako se osobe menjaju u tim godinama.

Svi smo prošli te faze nakon punoletstva kada smo mislili da smo najpametniji i kada smo hteli sve da probamo, vidimo, čujemo, osetimo.

Ćerka : “Ide nas pet tu iz komšiluka, znaš ih sve. Prvo ćemo u “Moskvu” na kaficu a posle do keja. ...

... Lepo je vreme… sigurno će biti puno ljudi uz reku.”

Mama: “Ona ošišana do glave i istetovirana, jel ona isto ide?” – znala je da mi ta devojka nije omiljena.

Ćerka : “Ne mama. Nisi u toku. Ona nije više deo ekipe, i to već dugo. Jel mogu sad da krenem? Čekaće me…”

Mama: “Ponesi mobilni, novčanik, dokumenta. Nadam se da ćeš jesti u međuvremenu pošto nisi ni dotakla ručak.”

Ćerka : “Naravno mama… ne brini.” – gledala sam njeno zgodno, mlado telo kako ustaje sa stola i odlazi laganim korakom ka sobi.

Mogla je ona da glumi koliko hoće ali ja sam znala da nešto nije u redu. Uostalom, svaka majka to oseti.

Čim je izašla iz kuće uputila sam se ka njenoj sobi.

Mama: “Pa naravno! Šta sam d**go i mogla da očekujem.” – rekla sam sebi kada sam otvorila vrata i videla pravi rusvaj.

Odeća je bila razbacana po celoj sobi, ostaci raznih grickalica i sokova su bili po podu i stolu, računar naravno upaljen kao i tv.

Ja sam bila kriva za sve to. Razmazila sam je jer sam joj uvek sve sređivala i spremala. Mislila sam kako to neće imati previše uticaja i da će, kada uđe u ozbiljnije godine, shvatiti da je vreme da sve to obavlja sama, ali nisam bila u pravu. Stare navike se teško menjaju i morala sam da prihvatim svoju grešku.

Zadržala sam se sigurno sat vremena dok sam sve usisala, očistila i složila na mesto. Ostalo je tada samo da odvojim njene stvari za pranje, a ono što mi se činilo čistim da složim i poređam u ormar i ladice.

Spremajući, za oko mi je zapao ...